Ko bira predsednika Skupštine? Čeka se saglasnost — i to pismena

Dok se Srbija pita ko će sedeti u fotelji predsednika Skupštine, Mirjana Nikolić je bila ljubazna da objasni proceduru: čeka se dogovor studentskih tela sa svih univerziteta, pa saglasnost kandidata, pa — valjda — neki poslanici koji će sve to i izglasati. Kurir je od cele priče izvukao rečenicu „Nismo mi partijski sistem“ i stavio je u naslov, kao da je neko sumnjao da jeste. Ironija je u tome što se ta rečenica izgovara u istom dahu kada se objašnjava da postoji čitav lanac tela, komunikacija sa profesorima i traženje saglasnosti — procedura dovoljno razgranata da bi joj se i poneka partija pozavidela na organizovanosti. N1 je, s druge strane, odlučio da bude particija tačnosti pa je dodao da je dosadašnja predsednica Skupštine Ana Brnabić — podatak koji je u Kurirovoj verziji nekako ispario, kao da je ime manje bitno od činjenice da je neko nešto zakazao. Oba teksta se slažu da će sednicom predsedavati najstariji poslanik, da je zakazana za 17. novembar, i da će — citiramo — to verovatno biti „najgledanija konstitutivna sednica maltene od kada parlament postoji“. Odakle tolika popularnost za sednicu na kojoj se, bar prema svemu napisanom, uglavnom čeka? To ostaje tajna, baš kao i to ko će na kraju dobiti traženu saglasnost. Jedno je sigurno: kad god neko kaže da nije partijski sistem, dobro je proveriti koliko tela, potpisa i saglasnosti mu je za to potrebno.