SAD dobijaju dve nove baze na Grenlandu, a ko šta „dobija“ — to zavisi od izvora

Dok se u Njujoradu na marginama Generalne skupštine UN potpisuje sporazum o dve nove američke baze na Grenlandu, domaći mediji su se, kako to obično biva, podelili — jedni su preneli brojke, drugi priču. Sve uredno, sve precizno, samo bez onog dela gde predsednik jedne velike sile izjavljuje da dobija „trajnu kontrolu nad bezbednošću i svim drugim potrebama“ na ostrvu koje, tehnički, nije njegovo. Taj detalj je, izgleda, ostao negde između redova. N1 se, s druge strane, potrudio da ispriča celu dramu — mesece tenzija, pretnje silom, danskog ministra koji uverava da je sve u skladu sa suverenitetom i samoopredeljenjem. Čitalac dobija utisak ozbiljne diplomatske drame sa junacima i protivrečnostima, mada se na kraju ipak svodi na isto: dve baze, jedan potpis, i svako tumači sporazum onako kako mu više odgovara. Zanimljivo je i kako obe strane preskaču da objasne zašto je baš sada, posle decenija tišine, Grenland odjednom toliko interesantan — valjda su psi za vuču saonica iz Sirijus patrole jedini koji su navikli na ovakve nagle promene terena. Na kraju, dok Vašington slavi „trajnu kontrolu“, a Kopenhagen uverava da je suverenitet netaknut, jedino što je zaista trajno jeste to da će ostrvo od nekoliko desetina stanovnika opet biti tema svetskih naslovnica — a njegovi stanovnici verovatno poslednji koji će biti pitani šta oni misle o svemu tome.